Један сасвим (не)обичан дан

Пробудих се. Сат опет није звонио тј. ја га нисам чуо али то није спречило неко јако звоно да ме пробуди и подсети да опет касним, по обичају, и да опет морам све кнап да сабијем у тих пар минута. Иако потпуно свестан ситуације са којом морам да се суочим, ја и даље све лагано обављам… Дизање ролетне, поново онај продорни зрак који ме тера да се вратим назад у кревет и одјебем све обавезе које ме чекају али ипак онај недостатак неморалности или вишак одговорности у овој тикви на мојим раменима не допушта такво нешто и склапа капке мојих очију како бих се заштитио од јутарњег зубатог сунца које говори : „ Добро јутро, ово је твој нови тинејџерски дан. Уживај у њему.“

Тинејџерски период, нешто толико збуњиво и препуно изненађења, као да се хормони у нама намерно поигравају са нашим мозгом, након што су, хвала курцу, завршили с телом, да то почиње да личи на циркус који они сами себи приређују само да би себе забавили а ми смо средство тј. више као нека марионета коју марионетичар држи и управља њоме без икаквог наговештаја како даље или зашто уопште тако…

Дакле, после просветљујућег сусрета са јутарњим зрацима, капци још више теже да споје те трепавице. Следеће на реду долазе степенице. Стрме, светле, постављене у најтамнијем делу куће, чекају да крикну тај познати глас и дају на знање свима присутнима, буднима и уснилима, силазим ја и опет касним. Пошто кафу не пијем а ни цигаре не конзумирам, немам изговора за седење и, у буквалном смислу, блејање у једну тачку на тегет троседу преко пута мене. Тих неколимо минута као да ми да снагу за остатак дана који ме чека, колико физичку толико и психичку, зато се не устручавам да их користим, без обзира на ушттрб времена за одлазак на већ одавно договрено место.

Обавио сам све, опрао зубе, јео, обукао се, наместио кревет, сад је време да се крене, касним али нема везе, боље икад него никад. Корачам, ветар ми отежава кретање али не дам се ја тако лако, напрадујем.. Слушалице у ушима, за јутарње разбуђивање мало Drum’n’Bass-а.

Стигох. Иста врата, исти ајнфорт, исти ходник као и у проткле 3 године, ипак не одбијају ме јер знам да иста лица чекају ме иза неких врата неке учионице. Са првим поздравом који из уста мени драгих особа дан постаје бољи и тада крећу приче о синоћној утакмици, пропалим тикетима или неким битнијим догађајима који су обележили предходно вече. После кратког периода у учионицу улази и професор који на срећу по мене, по обичају, касни и тиме оставља простора за оне сличне мени тј. за оне који су природно надарени за кашњење.

Док полако уписује час, загледан у црвено беле рубрике у школском дневнику вероватно, као и сви ми за клупама, прижељкује тај слатки звук звона што јавља :“Петак је, последњи час се завршио!“. Час се настаља упркос нашим тајним али опет јавним жељама.

Још једна досадна лекција из неког обавезног предмета који ће ми требати само уколико се пријавим на неки од квизова  којих је, узглед, све више и више.

Затим следе одмори, нови часови, опет одмори, све мање-више заборавни тренуци који попуњавају то дуго време које треба да процури, макар до краја школског дана. Један узнемирујући тренутак тога дана се приближава коме, иако потајно прижељкујући га, се нисам радовао.

Прошао сам поред ње, прошла је поред мене.

Тих метар и по између нас се чинило ширих од универзума а простор између нас био је попуњен тишином која је била толико гласна да је надгласала сваки звук око нас па ма колико он јак био. Тај тренутак је заиста био само тренутак и био је довољан да се у мени зауставе све виталне функције и просто раскрчи пут мојим драгим хормонима да још појачају хаотично стање у мојој глави. Погледи су се опет срели, као и сваки пут од оног летњег распуста оне године. У тој мили секунди, преполовио сам се и док моја доња половина механички наставља да корача даље, горњи део се смрзава, мозак блокира а речи које су биле спремне да изађу из моје усне дупље управо постају претешке за изговор и мој саговорник мора да се суочи са оним фамозним: „ееххх…“, које се, скоро по закону, јавља када појединац изгуби везу са темом о којој управо разглаба. Све то се одиграло пребрзо, пребрзо за било какву реакцију, било какву паметну мисао која ће објаснити нешто или у најмању руку скренути пажњу са овог апсолутно и дефинитивно неугодног тренутка. Већи део преосталог времена, у овом дугом дану који ме чека када нећу бити заузет разговором или обављању неких послова где концентрација на нивоу није потребна, ће вероватно бити портошен у анализирању шта је било, кад је било и зашто је уопште толико учесатало. Добро, пошто смо утврдили како ћемо протраћити драгоцено време за одмарање можданих вијуга, идемо даље, корак по корак у ходнику препуном ђака који квази журе негде и налазе за сходно да се пробијају и гурају све око себе.

Назиру се врата од ВЦ-а, прљаво зелене боје иза којих стрпљиво чека бели облак дима који је већ одавно пустио корене тамо и не намерава да се сели јер му се баш свиђа тамо. Пролазим поред неколико фанова дуванског дима и креће натезање са апратом за течни сапун, после 2-3 енергична притиска искапао сам мало истог и напокон опрао руке. Мислим да сам већ постао праноичан што се тиче чистоће мојих шака, не знам зашто али имам осећај да се на њих стално таложе неке прљавштине, слој по слој, и то ме просто тера да често обављам ту операцију личне хигијене. Следи кратки осећај олакшања и повратак на пут у правцу учионице где ће се потрошити нових 45 минута у циљу боље припреме за нове квизове, који ће тек бити измишљени.

Часови пролазе, неки брже неки спорије али пролазе… Коначно. Иако у ставари веома иритарајући, у овим приликама веома драг и мио, оглашава се минијатурно звонце које се јуначки опире рафалском нападу још минијатурнијег чекића. Пошто сам се запаковао ваљано, крећем кући, премда уморан, са благим осмехом на лицу.

Пут до куће није дуг али захтева будност која мени бежи сваким следећим кораком.

После лаганог ручка, пењем се горе, палим радио, већ позната станица, и лагано тонем у прекопотребан сан. Кад спавам послеподне, радосна чињеница, не сањам, тако да немам проблем са неповезаним сновима и конфузним догађајима који могу да се чине доста реални, толико да обезбеде лош нови старт за остатак дана. У наставку прича слична оној изјутра, будим се а не желим али опет морам јер се ништа неће само урадити, мислим, што би рекао Казо из популарне серије „Битанге и Принцезе“ : „Будимо реални.“, тада не би било занимљиво.

Крећем да учим и већ у старту видим да од тога нема ништа. Поражавајућа али присутна, потреба за употребом рачунара, тачније интернета, је прејака да би јој се одолело па се на ту активност, од планираних пола сата, потроши најмање сат па до два јер као да те нешто вуче да кликнеш још једном и тако све док не приметим мали дигитални сат у углу екрана који говори да су управо прошла 3 сата и да треба још и на енглески да се иде а да не помињемо покушај да се легне раније у циљу вишег нивоа одморности за наредни дан. Све то темељно мозгање је прекинуо судар мог погледа са гитаром која вапи за загрљајем и просто као да се сама диже и лети ми у руке.

Имам још неколико минута.

Одједном, бујица давно научених песама се преноси на жице прашњаве гитаре испуштајући скоро па довољно добро одсвиране тонове делова песама који мене заиста лече и  пуне са неком необичном енергијом. У „минут до 12“ крћем на енглески, последњи стижем али ме то не разалошћује јер знам шта ме чека. Тамно браон столови и бордо црвене столице, које су издржале оптерећења различитих телесних маса и поред тога још увек биле довољно отпорне да омогуће блага њихања напред назад на својим задњим ногама, две стаклене чиније пуне прецa и рибица, пуно књига, неурађених и неодслушаних тестова и незавршених лекција, све то лепо упаковано у собу једног стана у поткровљу једне зграде која својим изгледом асоцира на кутију шибица.

Први на реду су домаћи задаци од прошлог часа. То ти је од прилике као вашар изговора тј. већ унапред смишљених реченица које би требало да објасне како нико из групе није имао времена да се посвети тестовима који су есенцијални за наше познавање енглеског језика и тиме што не радимо домаћи показујемо колико смо заинтесресовани за тај час енглеског и како нема смисла да они нама узимају 300 евра годишње а ми да ништа не радимо.

Сат времена је прошло, још пола се чека, баш се нешто одужило…

Најзад, крај часа. После кратког подсећања да се уради домаћи што се прошли пут није одрадио или задавања новог, излазим из кутије шибица и лагано се приближавам својој кући. Успут, још неколико тема се елаборира, што доприноси ритуалу одмора од малопређашњег часа.

Једва-дочекан долазак кући и први корак у топло предсобље ме испуњују осећајем олакшања.

Кратак сусрет са рачунаром, судар са кадом и ја сам већ у крпама, уморан и сморен од данашљег дана и хдедох да напишем још једну песму а из испаде само ово.