Jedan sasvim (ne)običan dan

Probudih se. Sat opet nije zvonio tj. ja ga nisam čuo ali to nije sprečilo neko jako zvono da me probudi i podseti da opet kasnim, po običaju, i da opet moram sve knap da sabijem u tih par minuta. Iako potpuno svestan situacije sa kojom moram da se suočim, ja i dalje sve lagano obavljam… Dizanje roletne, ponovo onaj prodorni zrak koji me tera da se vratim nazad u krevet i odjebem sve obaveze koje me čekaju ali ipak onaj nedostatak nemoralnosti ili višak odgovornosti u ovoj tikvi na mojim ramenima ne dopušta takvo nešto i sklapa kapke mojih očiju kako bih se zaštitio od jutarnjeg zubatog sunca koje govori : „ Dobro jutro, ovo je tvoj novi tinejdžerski dan. Uživaj u njemu.“

Tinejdžerski period, nešto toliko zbunjivo i prepuno iznenađenja, kao da se hormoni u nama namerno poigravaju sa našim mozgom, nakon što su, hvala kurcu, završili s telom, da to počinje da liči na cirkus koji oni sami sebi priređuju samo da bi sebe zabavili a mi smo sredstvo tj. više kao neka marioneta koju marionetičar drži i upravlja njome bez ikakvog nagoveštaja kako dalje ili zašto uopšte tako…

Dakle, posle prosvetljujućeg susreta sa jutarnjim zracima, kapci još više teže da spoje te trepavice. Sledeće na redu dolaze stepenice. Strme, svetle, postavljene u najtamnijem delu kuće, čekaju da kriknu taj poznati glas i daju na znanje svima prisutnima, budnima i usnilima, silazim ja i opet kasnim. Pošto kafu ne pijem a ni cigare ne konzumiram, nemam izgovora za sedenje i, u bukvalnom smislu, blejanje u jednu tačku na teget trosedu preko puta mene. Tih nekolimo minuta kao da mi da snagu za ostatak dana koji me čeka, koliko fizičku toliko i psihičku, zato se ne ustručavam da ih koristim, bez obzira na ušttrb vremena za odlazak na već odavno dogovreno mesto.

Obavio sam sve, oprao zube, jeo, obukao se, namestio krevet, sad je vreme da se krene, kasnim ali nema veze, bolje ikad nego nikad. Koračam, vetar mi otežava kretanje ali ne dam se ja tako lako, napradujem.. Slušalice u ušima, za jutarnje razbuđivanje malo Drum’n’Bass-a.

Stigoh. Ista vrata, isti ajnfort, isti hodnik kao i u protkle 3 godine, ipak ne odbijaju me jer znam da ista lica čekaju me iza nekih vrata neke učionice. Sa prvim pozdravom koji iz usta meni dragih osoba dan postaje bolji i tada kreću priče o sinoćnoj utakmici, propalim tiketima ili nekim bitnijim događajima koji su obeležili predhodno veče. Posle kratkog perioda u učionicu ulazi i profesor koji na sreću po mene, po običaju, kasni i time ostavlja prostora za one slične meni tj. za one koji su prirodno nadareni za kašnjenje.

Dok polako upisuje čas, zagledan u crveno bele rubrike u školskom dnevniku verovatno, kao i svi mi za klupama, priželjkuje taj slatki zvuk zvona što javlja :“Petak je, poslednji čas se završio!“. Čas se nastalja uprkos našim tajnim ali opet javnim željama.

Još jedna dosadna lekcija iz nekog obaveznog predmeta koji će mi trebati samo ukoliko se prijavim na neki od kvizova  kojih je, uzgled, sve više i više.

Zatim slede odmori, novi časovi, opet odmori, sve manje-više zaboravni trenuci koji popunjavaju to dugo vreme koje treba da procuri, makar do kraja školskog dana. Jedan uznemirujući trenutak toga dana se približava kome, iako potajno priželjkujući ga, se nisam radovao.

Prošao sam pored nje, prošla je pored mene.

Tih metar i po između nas se činilo širih od univerzuma a prostor između nas bio je popunjen tišinom koja je bila toliko glasna da je nadglasala svaki zvuk oko nas pa ma koliko on jak bio. Taj trenutak je zaista bio samo trenutak i bio je dovoljan da se u meni zaustave sve vitalne funkcije i prosto raskrči put mojim dragim hormonima da još pojačaju haotično stanje u mojoj glavi. Pogledi su se opet sreli, kao i svaki put od onog letnjeg raspusta one godine. U toj mili sekundi, prepolovio sam se i dok moja donja polovina mehanički nastavlja da korača dalje, gornji deo se smrzava, mozak blokira a reči koje su bile spremne da izađu iz moje usne duplje upravo postaju preteške za izgovor i moj sagovornik mora da se suoči sa onim famoznim: „eehhh…“, koje se, skoro po zakonu, javlja kada pojedinac izgubi vezu sa temom o kojoj upravo razglaba. Sve to se odigralo prebrzo, prebrzo za bilo kakvu reakciju, bilo kakvu pametnu misao koja će objasniti nešto ili u najmanju ruku skrenuti pažnju sa ovog apsolutno i definitivno neugodnog trenutka. Veći deo preostalog vremena, u ovom dugom danu koji me čeka kada neću biti zauzet razgovorom ili obavljanju nekih poslova gde koncentracija na nivou nije potrebna, će verovatno biti portošen u analiziranju šta je bilo, kad je bilo i zašto je uopšte toliko učesatalo. Dobro, pošto smo utvrdili kako ćemo protraćiti dragoceno vreme za odmaranje moždanih vijuga, idemo dalje, korak po korak u hodniku prepunom đaka koji kvazi žure negde i nalaze za shodno da se probijaju i guraju sve oko sebe.

Naziru se vrata od VC-a, prljavo zelene boje iza kojih strpljivo čeka beli oblak dima koji je već odavno pustio korene tamo i ne namerava da se seli jer mu se baš sviđa tamo. Prolazim pored nekoliko fanova duvanskog dima i kreće natezanje sa apratom za tečni sapun, posle 2-3 energična pritiska iskapao sam malo istog i napokon oprao ruke. Mislim da sam već postao pranoičan što se tiče čistoće mojih šaka, ne znam zašto ali imam osećaj da se na njih stalno talože neke prljavštine, sloj po sloj, i to me prosto tera da često obavljam tu operaciju lične higijene. Sledi kratki osećaj olakšanja i povratak na put u pravcu učionice gde će se potrošiti novih 45 minuta u cilju bolje pripreme za nove kvizove, koji će tek biti izmišljeni.

Časovi prolaze, neki brže neki sporije ali prolaze… Konačno. Iako u stavari veoma iritarajući, u ovim prilikama veoma drag i mio, oglašava se minijaturno zvonce koje se junački opire rafalskom napadu još minijaturnijeg čekića. Pošto sam se zapakovao valjano, krećem kući, premda umoran, sa blagim osmehom na licu.

Put do kuće nije dug ali zahteva budnost koja meni beži svakim sledećim korakom.

Posle laganog ručka, penjem se gore, palim radio, već poznata stanica, i lagano tonem u prekopotreban san. Kad spavam poslepodne, radosna činjenica, ne sanjam, tako da nemam problem sa nepovezanim snovima i konfuznim događajima koji mogu da se čine dosta realni, toliko da obezbede loš novi start za ostatak dana. U nastavku priča slična onoj izjutra, budim se a ne želim ali opet moram jer se ništa neće samo uraditi, mislim, što bi rekao Kazo iz popularne serije „Bitange i Princeze“ : „Budimo realni.“, tada ne bi bilo zanimljivo.

Krećem da učim i već u startu vidim da od toga nema ništa. Poražavajuća ali prisutna, potreba za upotrebom računara, tačnije interneta, je prejaka da bi joj se odolelo pa se na tu aktivnost, od planiranih pola sata, potroši najmanje sat pa do dva jer kao da te nešto vuče da klikneš još jednom i tako sve dok ne primetim mali digitalni sat u uglu ekrana koji govori da su upravo prošla 3 sata i da treba još i na engleski da se ide a da ne pominjemo pokušaj da se legne ranije u cilju višeg nivoa odmornosti za naredni dan. Sve to temeljno mozganje je prekinuo sudar mog pogleda sa gitarom koja vapi za zagrljajem i prosto kao da se sama diže i leti mi u ruke.

Imam još nekoliko minuta.

Odjednom, bujica davno naučenih pesama se prenosi na žice prašnjave gitare ispuštajući skoro pa dovoljno dobro odsvirane tonove delova pesama koji mene zaista leče i  pune sa nekom neobičnom energijom. U „minut do 12“ krćem na engleski, poslednji stižem ali me to ne razalošćuje jer znam šta me čeka. Tamno braon stolovi i bordo crvene stolice, koje su izdržale opterećenja različitih telesnih masa i pored toga još uvek bile dovoljno otporne da omoguće blaga njihanja napred nazad na svojim zadnjim nogama, dve staklene činije pune preca i ribica, puno knjiga, neurađenih i neodslušanih testova i nezavršenih lekcija, sve to lepo upakovano u sobu jednog stana u potkrovlju jedne zgrade koja svojim izgledom asocira na kutiju šibica.

Prvi na redu su domaći zadaci od prošlog časa. To ti je od prilike kao vašar izgovora tj. već unapred smišljenih rečenica koje bi trebalo da objasne kako niko iz grupe nije imao vremena da se posveti testovima koji su esencijalni za naše poznavanje engleskog jezika i time što ne radimo domaći pokazujemo koliko smo zaintesresovani za taj čas engleskog i kako nema smisla da oni nama uzimaju 300 evra godišnje a mi da ništa ne radimo.

Sat vremena je prošlo, još pola se čeka, baš se nešto odužilo…

Najzad, kraj časa. Posle kratkog podsećanja da se uradi domaći što se prošli put nije odradio ili zadavanja novog, izlazim iz kutije šibica i lagano se približavam svojoj kući. Usput, još nekoliko tema se elaborira, što doprinosi ritualu odmora od malopređašnjeg časa.

Jedva-dočekan dolazak kući i prvi korak u toplo predsoblje me ispunjuju osećajem olakšanja.

Kratak susret sa računarom, sudar sa kadom i ja sam već u krpama, umoran i smoren od današljeg dana i hdedoh da napišem još jednu pesmu a iz ispade samo ovo.