Угин'о ми Tobisha (замало)

Tobishu сам узео на силу. Није ми требао заиста. Asus који сам поседовао је био сасвим довољан за обавезе на факсу и преко али десио се тај Imagine Cup 2013.

Од свих такмичења које постоје, ја сам се, заједно са оратком, закачио за тај Imagine Cup. MS-ово такмичење за које ти треба малко озбиљнији хардвер. За Windows Phone конкретно, јер смо се опет, од свих категорија, баш за ту закачили. Има и ту зашто смо баш то изабрали али то је прича за неки други пост. За тај IC13 сам позајмио рачунар. Изгиљао тих 2-3 месеца и одрадио најбоље што сам знао. Услови нису у потпуности постојали - направио сам их.

Прође пар месеци, полако поче наредна година, требало је одржавати ту апликацију што смо направили, иако смо већ после фијаска на такмичењу практично баталили. Постојала је идеја и за неке друге пројекте, које стари лапас није могао да погура, није било више смисла позајмљивати комп и онда сам одлучио да купим нови - tobishu.

Имао сам нешто пара у штеку, које нисам ни за шта специјално наменио (то је можда била и грешка) и онда сам их искеширао за комп. Нису ми се баш давале паре на нов комп, пре ми је било у глави да их попијем/поједем или пропутујем али сам знао да има смисла потрошити их на алат који користим често. Можда и пречесто. Кад сам га купио, отпаковао и упалио рекао сам му: “Ти ћеш сам себе исплатити”. То је било неко обећање које би требало да компензује чињењицу да нисам хтео да трошим новце на њега.

Већ следећи месец сам почео да радим на пројекту за наредни IC. Edisco је утабао пут тако да је Sonochrome имао добру основу да буде успешнији. Освојили смо прво место на националном у Србији, прошли полуфинале и запалили на светско финале у Сијетлу. Tobisha се исплатио већ на првој степеници, освојио сам таблет који је коштао више него мој Tobisha, потом сам освојио и путовање за USA, телефон (опет скупљи од Tobishe) и још брда ствари уз то. Мало је рећи да је Tobisha исплатио сам себе.

У петак сам просуо пиво по њему. Иначе имам обичај да се глупирам тако, мислиећи да се неће ништа десити, па стављам чаше/пепељаре/тањире на/поред/испод компа/моба/таблета и до сад се ништа није просуло. Можда има мало везе то што ми није било прво пиво а можда и то што сам наденуо личност Tobishi па сам хтео са њим да поделим мало пива. Елем, треба жалити за просутим пивом, јер је то ипак пиво а не млеко. Штета је начињена. Стандардна процедура у тим ситуацијама одрађена. Tobisha је угашем, осушен, остављен да преноћи и отрезни се.

На прво паљење, показује знаке живота. Тастатура не ради али то је ок, морам бар неку непожељну последицу да очекујем. На друго паљење, матична не даје знаке живота. Падам у севдах. Опет имам неке уштеђене новце које сам хтео да попијем/поједем/пропутујем и сад ћу морати да их потрошим како бих заменио мог драгог Tobishu. А свашта смо прошли заједно. Када су нам изгубили кофере на путу до Сијетла, само ми је остао. Тада смо се посебно повезали. Сви се ми повезујемо са уређајима које користимо. Не можеш ту да лажеш.

Већ сам му пронашао замену. Недостојну свакако обзиром да је хардверски тек за једну генерацију процесора боља и тек за пар GB рама већа. Помирен са чињеницом да ми се (скоро) десила иста ситуација као пре 2 године. Размишљам како би требало да намењујем новце неким подухватима или да поченм раније да их пијем/једем/пропутујем. Гелдам Tobishu на столу и одлучим да му дам још једну шансу. Да покушам да га оживим још једаред. Занемарићу што је у том тренутку на њему стојала нека икона. Све ћу да објасним мојом жељом да он заиста проради. Притисак на дугме. Матична вришти бииииип. Пали се екран. Tobisha ми се вратио из мртвих.

Тасттура и даље не шљака, али то је цена коју ваљда морам да платим. Ради aliexpress како треба тако да ће се и то поправити. Битно је он оживео. Да се отрезнио и сад можемо још да се дружимо. Добиће и нову тетоважу. У складу са искуством које је прошао.