Ugin'o mi Tobisha (zamalo)

Tobishu sam uzeo na silu. Nije mi trebao zaista. Asus koji sam posedovao je bio sasvim dovoljan za obaveze na faksu i preko ali desio se taj Imagine Cup 2013.

Od svih takmičenja koje postoje, ja sam se, zajedno sa oratkom, zakačio za taj Imagine Cup. MS-ovo takmičenje za koje ti treba malko ozbiljniji hardver. Za Windows Phone konkretno, jer smo se opet, od svih kategorija, baš za tu zakačili. Ima i tu zašto smo baš to izabrali ali to je priča za neki drugi post. Za taj IC13 sam pozajmio računar. Izgiljao tih 2-3 meseca i odradio najbolje što sam znao. Uslovi nisu u potpunosti postojali - napravio sam ih.

Prođe par meseci, polako poče naredna godina, trebalo je održavati tu aplikaciju što smo napravili, iako smo već posle fijaska na takmičenju praktično batalili. Postojala je ideja i za neke druge projekte, koje stari lapas nije mogao da pogura, nije bilo više smisla pozajmljivati komp i onda sam odlučio da kupim novi - tobishu.

Imao sam nešto para u šteku, koje nisam ni za šta specijalno namenio (to je možda bila i greška) i onda sam ih iskeširao za komp. Nisu mi se baš davale pare na nov komp, pre mi je bilo u glavi da ih popijem/pojedem ili proputujem ali sam znao da ima smisla potrošiti ih na alat koji koristim često. Možda i prečesto. Kad sam ga kupio, otpakovao i upalio rekao sam mu: “Ti ćeš sam sebe isplatiti”. To je bilo neko obećanje koje bi trebalo da kompenzuje činjenjicu da nisam hteo da trošim novce na njega.

Već sledeći mesec sam počeo da radim na projektu za naredni IC. Edisco je utabao put tako da je Sonochrome imao dobru osnovu da bude uspešniji. Osvojili smo prvo mesto na nacionalnom u Srbiji, prošli polufinale i zapalili na svetsko finale u Sijetlu. Tobisha se isplatio već na prvoj stepenici, osvojio sam tablet koji je koštao više nego moj Tobisha, potom sam osvojio i putovanje za USA, telefon (opet skuplji od Tobishe) i još brda stvari uz to. Malo je reći da je Tobisha isplatio sam sebe.

U petak sam prosuo pivo po njemu. Inače imam običaj da se glupiram tako, mislieći da se neće ništa desiti, pa stavljam čaše/pepeljare/tanjire na/pored/ispod kompa/moba/tableta i do sad se ništa nije prosulo. Možda ima malo veze to što mi nije bilo prvo pivo a možda i to što sam nadenuo ličnost Tobishi pa sam hteo sa njim da podelim malo piva. Elem, treba žaliti za prosutim pivom, jer je to ipak pivo a ne mleko. Šteta je načinjena. Standardna procedura u tim situacijama odrađena. Tobisha je ugašem, osušen, ostavljen da prenoći i otrezni se.

Na prvo paljenje, pokazuje znake života. Tastatura ne radi ali to je ok, moram bar neku nepoželjnu posledicu da očekujem. Na drugo paljenje, matična ne daje znake života. Padam u sevdah. Opet imam neke ušteđene novce koje sam hteo da popijem/pojedem/proputujem i sad ću morati da ih potrošim kako bih zamenio mog dragog Tobishu. A svašta smo prošli zajedno. Kada su nam izgubili kofere na putu do Sijetla, samo mi je ostao. Tada smo se posebno povezali. Svi se mi povezujemo sa uređajima koje koristimo. Ne možeš tu da lažeš.

Već sam mu pronašao zamenu. Nedostojnu svakako obzirom da je hardverski tek za jednu generaciju procesora bolja i tek za par GB rama veća. Pomiren sa činjenicom da mi se (skoro) desila ista situacija kao pre 2 godine. Razmišljam kako bi trebalo da namenjujem novce nekim poduhvatima ili da počenm ranije da ih pijem/jedem/proputujem. Geldam Tobishu na stolu i odlučim da mu dam još jednu šansu. Da pokušam da ga oživim još jedared. Zanemariću što je u tom trenutku na njemu stojala neka ikona. Sve ću da objasnim mojom željom da on zaista proradi. Pritisak na dugme. Matična vrišti biiiiip. Pali se ekran. Tobisha mi se vratio iz mrtvih.

Tasttura i dalje ne šljaka, ali to je cena koju valjda moram da platim. Radi aliexpress kako treba tako da će se i to popraviti. Bitno je on oživeo. Da se otreznio i sad možemo još da se družimo. Dobiće i novu tetovažu. U skladu sa iskustvom koje je prošao.